O Zoranu Đinđiću je dosta rečeno i napisano. Što se mišljenja tiče, i ona su podeljena na one koji su ga mrzeli i na one koji su ga voleli. Tako da kada je u pitanju Zoran Đinđić nema sredine, nema srednjeg puta, ili ga volite ili ga mrzite. Na Zlatiboru je Zoran Đinđić poslednji put bio ako se ne varam u aprilu 2002.godine, nepunih godinu dana pre smrti. Gostovao je na Konferenciji o reformi visokog obrazovanja koju je organizovala Studentska unija Srbije.
I tada je imao razgovor sa jednom starijom gospođom, na terasi kazina “Boss”. Ona se tadašnjem premijeru požalila da joj je mala penzija i da nije valjao Tito, ni Milošević ni ovi sada.” A odgovor Zorana Đinđića je bio jednostavan “možda je problem u vama”. Mislim da nikada pre ili kasnije nisam čuo političara koji bi učinio nešto slično. I tu je glavna razlika između Zorana Đinđića i ostalih političara. Svi drugi i pre i posle njega nam govore ono što želimo da čujemo, da smo najlepši, najpametniji, najbolji iako možda to i nije baš tačno.
Naravno, Zoran Đinđić je pazario i vezicu luča, ali mu to nije pomoglo, stradao je nepunih trinaest meseci kasnije.
Za Đinđića se može na kraju ponoviti čuvena rečenica iz filma “Nikson”. Entoni Hopkins (igra Niksona) stoji pred poretretom Kenedija i kaže: “U tebi su videli ono što žele da budu, a u meni ono što jesu.” Nikada nećemo znati šta bi se dogodilo da Zoran Đinđić nije ubijen. Možda bi sada bio politički penzioner, a možda bi Srbija ovih dana zajedno sa Hrvatskom postala članica Evropske unije.
Ja ću uvek pamtiti njegovo predavanje studentima Univerziteta u Banja Luci gde je između ostalog rekao:
“… Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: “U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju”. To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto – ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi….”
“… Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti…”
Ceo govor pod nazivom Nacionalizam i patriotizam možete pogledati ovde.
Dodajte komentar