U četvrtak, 24.decembra u holu Doma kulutre u Čajetini je otvorena izložba radova “Dečji svet” Marije Đurović. Radovi koji su predstavljeni čajetinskoj publici su deo grupne izložbe u Univerzitetskoj biblioteci u Kragujevcu. Posle Čajetine, radovi Marije Đurović će biti predstavljeni i publici u Novom Pazaru, na samostalnoj izložbi u Kulturnom centru Novog Pazara početkom 2016.godine.
Radovi predstavljeni na ovoj izložba su nastali iz želje autorke da se ponovo zaviri u “Dečji svet”. A ovaj svet je za Mariju Đurović u stvari svet radoznalih i iskrenih tragača…
Sama autorka kaže:
“Ja sam odlučila da zavirim. To vam je kao u onoj bajci Baš Čelik gde se carevom sinu savetuje da ne otvara vrata devete sobe. Radoznalost je čudno i jako osećanje. Setimo se Andrićeve pripovetke o Aski. Vuk je bio gladan i mogao je zgrabiti i progutati ovčicu u svakom trenutku, ali je želeo da vidi “još ovaj, pa još onaj” pokret, da sagleda čudo do kraja…
Dakle odlučila sam da zavirim. Da još jednom pokušam biti dete. Neminovnost je ta potreba u svakom čoveku da se vrati tamo odakle je krenuo… U Dečji svet!
Kao učenica osnovne škole učestvovala sam na literarnom konkursu “Biramo najlepše bajke”. Moja bajka Jana pahulja, u kojoj plešem sa snežnim devojčicama visoko iznad krovova kuća, mogla bi da bude kapija kroz koju se ulazi u taj lavirint dečjeg sveta, kao i kapija koja će mi pomoći da se setim šeme…
Bajka se završava ovako: “A kad čarolija prestade, Jana je stajala na ulici. Pahulje su letele okolo nje i samo ponekad, neka od njih bi zagonetno zasijala… ” Eto, taj zagonetni sjaj je u stvari znak koji treba slediti. Sasvim prosto, zar ne?
A sjaj se nalazi u svakome od nas, čak i onda kad izgleda potpuno drugačije. Sledeći taj sjaj, stigla sam u Dečju zemlju. Njen znak prepoznavanja je vez. Njeni svetionici su ptice. A svaku kapiju kao košulju možeš otkopčati i zakopčati, bez bojazni da ćeš tom prilikom nešto pogrešiti. Naprotiv! Dugmad će te usmeriti putem tvojim želja i potreba, jer to su dugmad koja misle i osećaju…
Takva su bila i onda kad su stanovala u tegli ispod stepeništa porodične kuće na nekoj padini Zlatibora… Na peškiru od lanenog platna ručne izrade, pretvorenom u sliku sa likom devojčice koja hrani golubove: Dva velika narandžasta dugmeta očiju i cvetovi u nizu, ispod trougla od igre sitnih i još sitnijih crvenih dugmadi…
Sjatila su se oko mene neka nova deca i dodaju mi konce, da zajedničkom ljubavlju izvučemo iz dubine nasleđa najrumenije latice, najkrilatije leptire, najšarenija nebesa… Svi smo se prepoznali u Anđelu i “bojama koje sviću na ivici zaborava… koje zru na lakoj grani vremena…” I Anđeo je prepoznao nas. Otvara nam vrata Čardaka ni na nebu ni na zemlji i smeši se “preko stotine daljina”…
U Dečjoj zemlji počinje odbrana Planete koja se rastače po nevidljivim šavovima, i guta čitave porodice rastinja što nas je držalo na okupu. U Dečjoj zemlji čiju će snagu prezentovati njene kolevke i uspavanke, njene vetrenjače i solarne centrale, raskošne plantaže životodavnog rada, energije bistrog uma i čistog srca… Knjige, olovke, note…”
Marija Đurović je završila Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, a kasnije i FILUM u Kragujevcu i stekla zvanje Master grafičkog dizajna. Radi u osnovnoj školi u Kraljevu 13 godina kao nastavnik likovne kulture, a bavi se i poslovima iz oblasti grafičkog dizajna. Do sada su njeni radovi predstavljeni na više grupnih izložbi.
Dodajte komentar