Od bitke na Sutijesci prošlo je osamdeset godina, ali i danas ova bitka izaziva divljenje vojnih stručnjaka jer je mala gerilska vojska uspela da se izbori sa višestruko brojnijim i bolje naoružanim neprijateljima.
U proleće 1943.godine nemačke trupe i kvislinške trupe su dobile zadatak da unište partizanske jedinice na području Bosne i Hercegovine. Prvi pokušaj uništenja partizana u februaru i martu poznat kao bitka na Neretvi nije uspeo. Partizanske trupe su se početkom maja našle na prostoru između Pive i Sutjeske. Nemačka komanda je odlučila da opkoli i uništi jedinice NOVJ.
Partizanske jedinice su 15.maja krenule u napad na italijanski garnizon u Kolašinu i na Ribarevine. Istog dana nemačka komanda je pokrenula svoju ofanzivu pa su se trupe 1. i 2.proleterske divizije sukobile sa nemačkom 1.brdskom divizijom. Nemačka 369.legionrsk divizija je 15.maja napala partizanske trupe kod Čajniča i Foče.
Narednih dana u borbu će se uključiti i 7.SS divizija “Princ Eugen”, 118.lovačka divizija, 369.lekgionarska divizija delovi 104.lovačke divizije kao 4.puk Brandenburg, 202.tenkovski bataljon i 659.inžinjerijski bataljon. Pored nemačkih trupa u borbe su uključene i domobranske jedinice NDH, tri italijanske divizije (Venecija, Ferara i Taurinenze) i dva puka bugarske vojske (61.puk i 63.puk).
Pored prve i druge proleterske divizije Vrhovni štab NOVJ je u borbu uključio dve divizije (3.udarna i 7.banijska) kao i dve brigade (6.istočnobosanska i 15.majevička). Partizanske snage su na početku bitke imale oko 22.000 boraca
Kako partizanske jedinice nisu uspele da oslobode Foču odlučeno je da trupe pređu na levu obalu Pive. Tu su se trupe 118.lovačke divizije sukobile sa jedinicama Druge proleterske. Na Vučevu su 29.maja trupe 2.proleterske divizije razbile 2.bataljon 738.lovačkog puka čime je sprečeno zatvaranje obruča oko partizanskih snaga.
Nemačka komanda je prateći reljef donela odluku da obruč zatvori u dolini Sutjeske. Za to vreme su italijanska divizija Ferara i 7.SS divizija napredovale ka Šavniku, Žabljaku i Mratinju. Njima su otpor pružale 1.dalmatinska i 5.crnogorska brigada.
U gornjem toku Pive i na planini Bioč od 31.maja borbe su s Nemcima vodile 4.crnogorska, 7.krajiška i 10.hercegovačka brigada.
Proboj preko nabujale Sutjeske, u njenom srednjem toku, kod Tjentišta, izvršila je 1. proleterska divizija. koja je uspela da se probije preko Milinklada i 8.juna je izbila na Zelengoru. Druga proleterska divizija je teško postradala u borbama sa 118.lovačkom divizijom nedaleko od Volujaka. Tu je 2.dalmatinska brigada samo u jednom danu imala više od 600 poginulih.
Druga grupa koju su predvodili Savo Kovačević i Milovan Đilas nije uspela da se prebaci preko Tare pa je Vrhovni štab naredio da se i ove jedinice priključe prvoj grupi. Ovo je iziskivalo vremena, pošto se u ovoj grupi nalazila i Glavna bolnica sa velikim brojem ranjenika. Nemačka avijacija je tokom bitke bila veoma aktivna svakodnevno bombardujući partizanske kolone. Tako je 9.juna ranjen i Josip Broz Tito, dok je više partizana poginulo uključujući i Đura Vujovića Titovog pratioca, kao i član britanske vojne misije, kapetan Bil Stjuart.
Za proboj iz obruča partizanske trupe su morale da zauzmu kote “Velika Košuta” i Ljubin grob”. Sedma brigada Druge proleterske divizije je napala kotu “Velika Košuta” dok je 4.crnogorska brigada zaposela kotu “Ljubin grob”.
Komandatn 1.proleterske divizije Koča Popović je odlučio da napusti položaje kod Lučkih i Vrbničkih koliba i da sa raspoloživim snagama krene u proboj sa Zelengore i time preduhitriti neprijatelja. Kasno u noći 9. juna, njegove trupe su krenule na sever. U zoru 10. juna 1. proleterska brigada izbila je pred položaje nemačke 369. legionarske divizije u rajonu brda Balinovac, gde je iznenadnim snažnim jurišem razbila dva njemačka bataljona. U nemačkom rasporedu je tako formirana rupa od 2 kilometra između Kalinovika i Foče, kroz koju će proći glavnina Prve i Druge proleterske divizije, Sedma banijska divizija kao i Vrhovni štab.
Sam juriš Prve proleterske brigade je opisao Antonije Isaković:
“Dole je mlada šuma, a ispred nas livada. Ali niska, gusta magla, kao mleko gusta magla, gotovo se ništa ne vidi… Iz te šume, nazirem, proviruju, izlaze partizani. Izlazi Prva proleterska. Odjednom, magla je stala, naglo se digla, čistina. A na suprotnoj strani livade, negde na oko osamdeset-sto metara od nas, žut redut, rov. To je Balinovac. Tu su Nemci. Ušančeni. Dobro pamtim, Danilo Lekić je odmah komandovao: ‘Prva proleterska – juriš!’ I verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put, svi… Sve komande četa i svi štabovi bataljona, i štab brigade i Španac (Danilo Lekić) i Plavi (politički komesar Mijalko Todorović) su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolničari… Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo.”
Paralelno sa probojem Prve proleterske na severu, teške borbe su vodile 2. proleterska brigada, braneći položaje na Maloj i Velikoj košuti, kao i 4. proleterska brigada u širem rajonu Ljubinog groba.
Uz cenu velikih gubitaka, ove dve brigade su sačuvale koridor na Zelengori. U borbama vođenim tog dana na koti “Ljubino grob”, od četrdeset boraca 2. čete 3. bataljona 4. proleterske brigade izginulo je njih 27.
Kurir s Ljubina groba javio je Vrhovnom štabu:
“Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucanje naših pušaka Nijemci neće proći, a kada toga više ne bude znajte da više nema živih proletera«. Bila je to posljednja poruka male čete, koja je tog dana sagorjela u vatri borbe na Ljubinom grobu.”
U zoru 12. juna 1. proleterska brigada, slomivši otpor nemačke 369.divizije u selu Rataj, formirala koridor od nekoliko kilometara. Partizanske jedinice su formirale odbranu na bokovima kako bi se glavnina trupa preko Miljevine probila do Jahorine. Do 14.juna glavnina partizanskih trupa je uspela da se probije ka Zelengori.
Treća udarna divizija Save Kovačevića se kretala sporije zato što se s njom povlačila i centralna bolnica. Nemci su za napad na 3.diviziju prikupili četiri divizije (7. SS divizija, 118.lovačka divizija, 1.brdska divizija i italijansku divizija Ferara).
Savina divizija se probijala preko Vučeva ka Sutjesci. Prva dalmatinska brigada je 11.juna pod borbom prešla Sutjesku i na juriš je zazela Tjentište a zatim narednog dana se probila na Zelengoru.
Glavnina 3.divizije je Sutjesku prešla kod Tjentišta u zoru 13.juna. Nemačke trupe su zaposele okolna brda. Partizanske jedinice nisu uspele da probiju nemačku odbranu tokom dana. U blizini sela Krkova je u jednom od juriša tog dana je poginuo i Sava Kovačević. Delovi 3.divizije su se tokom noći u manjim grupama probili ka Zelengori.
Operacija Schwarz je završena 15. juna 1943. godine probojem glavnine snaga NOVJ u Bosnu. Odmah po proboju iz obruča NOVJ je prešla u protivofanzivu u istočnoj Bosni, čisteći nemačka utvrđenja u Vlasenici, Srebrenici, Olovu, Kladnju i Zvorniku narednih dana. Za mesec dana teških borbi poginulo je više od 7.500 partizana od čega je bilo skoro 600 partizanki. Nemačke snage su imale 2.768 vojnika izbačenih iz stroja, italijanske snage oko 2.000, a jedinice NDHsu izgubile 411 vojnika.
U SFRJ, Sutjeska je postala simbol izuzetnog požrtvovanja, hrabrosti i moralne čvrstine u najtežim iskušenjima.
Dodajte komentar