fbpx
Društvo Hobi

Sudbine privatnih kolekcija: Između budućih muzeja i skupljača prašine

Istraživački tim Balkankulta uradio je projekat prema kojem bi se neka veća zgrada industrijskog nasleđa pretvorila u „Kuću muzeja“ u kojoj bi stalne postavke imali brojni privatni kolekcionari

U Beogradu i Srbiji postoje na stotine zanimljivih i sasvim nesvakidašnjih privatnih kolekcija – od umetničkih slika, ordenja, filatelije, karikatura do maketa vozova, automobila, kinder figurica, šolja ili starih ključeva iz Dubrovnika… Značajan broj tih kolekcija su samo odraz velike ljubavi osoba koje su želele da imaju nešto svoje i jedintveno ili deo privatne, sentimentalne istorije neke porodice. Stručnjaci, međutim, procenjuju da u Srbiji ima stotinak zbirki koje bi zbog svoje autentičnosti mogle da prerastu u vrednu izložbenu postavku ili mali muzej. I da prezentacija široj javnosti tih kolekcija može biti od koristi za čitavo društvo. Ostaje nejasno kako napraviti granicu između zanimljivih zbirki koje se druže sa njihovim vlasnicima i prašinom i onih kolekcija koje bi mogle da imaju veliki kulturni i turistički potencijal za društvo.

Muzej automobila Beograd 

Privatni muzeji se kod nas pojavljuju krajem 90-etih godina prošlog veka, uglavnom predstavljajući kolekcije najrazličitijih upotrebnih predmeta ili narodne baštine gde pojedinačni predmeti po pravilu nemaju veliku vrednost, ali u zbirci otvaraju zanimljivu, edukativnu, dopadljivu priču.

I pored toga što je primetno sve značajnije prisustvo privatnih muzeja u kulturnoj i turističkoj ponudi, ne može se govoriti o velikom procvatu, ocenjuju stručnjaci, koji napominju da je neophodno da se te zbirke registruju i stručno obrade, jer sada ima primera da se i salaši ili ambicioznije kafane predstavljaju kao etno-muzeji.

Najveća maketa na Balkanu – putujuća izložba

Tim Balkankult fondacije, predvođen ekspertom za privatne muzeje Dimitrijem Vujadinovićem, više godina je istraživao fenomen privatnih muzeja i kolekcija. Balkankult fondacija objavila je i dve knjige: „Razvoj privatnih muzeja i kolekcija u Srbiji“ i „Razvoj privatnih muzeja u Srbiji: osnova za mali / porodični posao i razvoj lokalnih ekonomskih resursa“ (instruktivni vodič). Ova fondacija održala je i tri radionice za vlasnike privatnih kolekcija koji su želeli da svoje kolekcije stave na uvid javnosti u Somboru, Sremskim Karlovcima i Beogradu.

Za pojedine kolekcije, saznajemo, urađen je i konkretan biznis plan u kojem je dokazana mogućnost samofinansiranja ali i ekonomska korist lokalne zajednice.

– Nažalost, Ministarstvo kulture i Ministarstvo privrede, kao i Pokrajinski sekretarijat nisu bili zainteresovani za ovu temu i uključivanje privatnih muzeja i kolekcija u kulturni život. Privatni muzeji i kolekcije ostali su na nekoj margini, što je većinu kolekcionara razočaralo – kaže Dimitrije Vujadinović.

Prema njegovim rečima, privatne kolekcije ili muzeji bi mogle da se se svrstaju u tri grupe – kolekcije koje su registrovane kao muzeji i dostupne javnosti, kao što je Muzej Cepter u Beogradu, kolekcije koje su dostupne javnosti, ali nemaju pravni status muzeja, iako u nazivu mogu koristiti reč muzej („Jeremija – srpski muzej hleba), dok najbrojniju grupu čine privatne kolekcije koje uopšte nisu dopstupne javnosti, ali bi njihovi vlasnici to želeli.

„Istražujući ovu temu došli smo do broja od preko 100 respektabilnih kolekcija u Srbiji čiji bi vlasnici želeli da ih izlože javnosti“, kaže Vujadinović.

Sve kolekcije, tvrde upućeni, koje su dostupne javnosti, kao i velika većina koja to nažalost nije, na svoj način su osobene i reprezentativne.

– Jedina razlika je u finansijskim i organizacionim mogućnostima. Ali svaka od kolekcija koje smo imali prilike da vidimo na poseban i atraktivan način donosi jedan narativ. U slučaju kolekcionarstva artefakti su bitni ali nisu dovoljni da kolekcija privuče pažnju potencijalnih posetilaca. Današnji muzeji i kolekcije moraju da donose jedinstven narativ, jer ono što privlači posetioce, posebno kada se radi o manjim kolekcijama, jeste doživljaj koji nude – priča Vujadinović.

Muzej maketa na Zlatiboru

Narativi koji kolekcija donosi mogu biti: porodična istorija (kao što je Muzej pčelarstva u Sremskim Karlovcima), prirodnjačke teme (kolekcija minerala, Beograd), pojedine likovne teme (slikarske izložbe u Cepteru), industrijsko nasleđe (Muzej automobila), proizvodne (kolekcija pisaćih mašina, Beograd), folklorne (kolekcija nošnji Šokaca), etnološke (Etno kuća u Monoštoru), edukativne (Mini gradić za decu, Beograd), i turističke (kolekcija: faleristika, insigistika i numizmatike, Beograd). Tu su i kulinarske (kolekcija 2.000 kuvara iz celog sveta, Beograd), muzičke (kolekcija ploča, Beograd) … Mnoge od tih kolekcija čine se, na prvi pogled, „trivijalnim“, ali sve one ipak, imaju svoju „priču“ koja je najčešće mnogo šira od samih predmeta.

Njihova registracija se obavlja u APR-u u statusu muzeja, fondacije, zadužbine, agencija, nevladinih organizacija…

– Registracija je vrlo jednostavna i rešenje se dobija u roku od nekoliko nedelja, ali kada se kolekcije pravno regustruju kao muzeji, onda to rešenje donosi i jasne organizacione uslove: adekvatan prostor, obavezan depo, zaposleni stručni kadar. Ukoliko se registruju po nekoj drugoj pravnoj osnovi ovi uslovi nisu obavezni – objašnjava Vujadinović.

Ako se kolekcija registruje kao muzej potrebno je ispuniti veoma striktne uslove jer zakon ne pravi razliku između državnih i privatnih muzeja. A za male kolekcionare ispunjavanje tih uslova je nedostižno – da bi neka kolekcija mogla biti na adekvatan način predstavljena nophodan je odgovarajući prostor, stručna postavka predmeta, definisano radno vreme, lice koje će biti prisutno u prostoru (ne mora biti u radnom odnosu), propratni štampani materijali…

Istraživački tim Balkankulta uradio je i projekat sa idejom da se neka veća zgrada industrijskog nasleđa, koja nije u upotrebi, pretvori u „Kuću muzeja“ u kojoj bi brojni privatni kolekcionari imali priliku da javnosti prikažu svoje kolekcije. Sve režijske troškove (izuzev zakupa prostora), kao i troškove osoblja snosili bi kolekcionari.

– Ukoliko se takvi uslovi obezbede privatni muzeji/kolekcije mogu biti značajan sadržaj turističke i kulturne i edukativne ponude jednog grada. Treba naglasiti da u mnogim evropskim državama privatni „muzeji“ danas čine značajnu kulturnu i turističku ponudu i pravno imaju status fondacije ili zadužbine, kao što je recimo Gugenhajm u Veneciji. U Italiji je više od 40 odsto muzeja u privatnom vlasništvu – navodi naš sagovornik i napominje da se u Srbiji mnoge zbirke silom prilika gase:

– Kod nas se izlagačke delatnosti privatnih kolekcija u bilo kojoj pravnoj formi nisu uopšte razvile, jer kulturna politika na prepoznaje taj oblik kulturne ponude. U svim evropskim državama ulaganje u kulturne aktivnosti stimulisano je poreskom politikom. To je posebno razočaravajuće jer smo tokom istraživanja ove teme utvrdili da se ovde ne radi samo o kulturnoj aktivnosti, već značajnoj mogućnosti za razvoj malih, porodičnih samoodrživih poslova – dodaje Vujadinović.

Za kreatore naše kulturne politike je možda najvažnija informacija da takve kolekcije ne bi opterećivale budžete za kulturu. Neke privatne kolekcije bi možda proširile horizonte naše kulture, a većina bi svakako proširila turističku ponudu.

Borka Golubović

Preuzeto sa Press centar UNS

Januar

Kupindo